Светила

НЕОБИЧНИ ХИЛАНДАРСКИ МОНАХ ПАНТЕЛЕЈМОН И ЊЕГОВО СВЕДОЧЕЊЕ
Пример који нас снажи
По рођењу Немац, син индустријалца из Шварцвалда, и сам образован и успешан менаџер, изненада је у излогу једне књижаре у околини Франкфурта открио светогорски призив. У дубине православља и на монашки пут увео га је старац Митрофан Хиландарац. У Хиландару је Хелмут постао Пантелејмон, свемилостиви. Од запуштеног метоха Јованица направио је задивљујуће место. После четврт века прешао је са Свете горе у Грабовац, српски манастир у Мађарској, који је такође препородио. Ту се и преставио

Пише: Мишо Вујовић
Фото: Мишо Вујовић, Архива НР

Кроз бурну историју српског народа свијеног око цркве и њених храмова – првих школа и универзитета у којима се усправљала духовна вертикала националног бића, манастир Хиландар је имао немерљиву улогу. Као српска царска лавра манастир Хиландар је уживао велику наклоност српских средњевековних владара, почев од својих оснивача Светог Симеона и Светог Саве, цара Душана, краља Милутина и осталих Немањића до трагичног косовског кнеза Лазара који изградњом припрате на Милутиновој цркви у Хиландару уз мученички ореол на Газиместану добија и свој хиландарски престо. Захваљујући таквом односу српске државе према „души измештеној из тела”, манастир Хиландар постаје прва ризница писаних докумената, почев од хиландарских повеља, типика, Законоправила, до првих превођених богослужбених књига, што му с правом даје епитет првог српског универзитета и предворја за епископе и поглаваре Српске цркве. Падом српске средњевековне државе под отоманску власт манастир Хиландар, до тада најбогатија и најутицајнија светогорска светиња, улази у вишевековни период преживљавања и тешких искушења. Губи поседе и метохе, на крају почиње да се осипа и српско монаштво, а турске власти, под утицајем Грка, нису дозвољавале долазак нових искушеника из поробљене отаџбине. Тако манастир Хиландар пада под утицај Бугара, који средином осамнаестог века чине већину монаштва а самим тим и преузимају управу над манастиром. О том периоду и стању у које је пред крај деветнаестог века доспео манастир писао је један од најзнаменитијих хиландараца Сава Хиландарац, аутор монографија Историја манастира Хиландара и Типикарница Светог Саве у Кареји, чији су рукописи, нажалост, скоро цео век били затурени у богатој архиви и библиотеци манастира Хиландара. Интересантно је да овај вредни прегалац, библиотекар и ризничар није био српског порекла. Тек пред свој смирај, променом националне структуре у манастиру, донекле је наишао на разумевање братства његов став да благо које је сређивао, а добар део је и отуђен, има непроценљиву вредност. Међутим, ни променом националне структуре (одласком бугарских монаха из манастира) затуцаност и предрасуде нису јењавали, али није узмицао ни овај вредни прегалац и подвижник, који се целим бићем предао православљу и српском народу.
Сава Хиландарац, по рођењу Чех – Славибор Брајер, родио се 1837. године у Кутној Гори у Чешкој, упокојио у Хиландару 1911. Дао је немерљив допринос сређивању архивске и библиотечке грађе, а део свог искуства преточио је у две поменуте књиге од великог значаја не само за историју Хиландара и српске цркве већ и за укупну повест српског народа. О Сави Хиландарцу надахнут есеј написао је патријарх Гаврило Дожић у коме истиче његове врлине, али и патње и невоље на које му је указао сам Сава „због небратског понашања других монаха”. Како наглашава патријарх Гаврило, Саву је највише погађало „држање неких калуђера да је немачки шпијун”.
Овај кратки осврт на Саву Хиландарца чијим животом и делом ћемо се бавити у неком од наредних бројева уводи нас у причу о једном другом хиландарцу, нашем до скоро савременику, монаху Пантелејмону, преданом неимару светогорском који је свој овоземаљски животни и подвижнички пут скончао прошле године у српском манастиру Грабовац у Мађарској.

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО СРЦЕМ

Јованица је прво пристаниште на путу бродом од Уранополиса према светогорским манастирима. Тај хиландарски метох је крајем осамдесетих обновио управо отац Пантелејмон, рођен као Немац Хелмут Кристијан Рат из Шварцвалда. Овај примеран и предан монах за двадесетак година је од пристаништа Јованица направио рај на земљи. Засадио је виноград, маслињаке, уредио пристаниште, саградио је велелепни конак са капелицом (параклисом) и гаражом за чамце на самој обали. Био је одличан појац. Сваке суботе долазио је у манастир и сам за једном певницом опслуживао цело правило које траје по четири-пет часова. Смерни подвижник и неуморни неимар рођен је 1947. године у породици локалног индустријалца, власника фабрике за производњу прозора и столарије, који је свој стабилан бизнис намеравао једног дана да уступи сину. Млади Хелмут је имао друга стремљења, желећи да своје способности покаже и ван окриља породичног посла, те је недуго по завршетку студија, радећи и учећи, постао директор клинике у околини Франкфурта.
У тренутку када је његова каријера била у успону, млади менаџер несвесно је застао пред излогом једне књижаре привучен чудесном снагом, како је говорио, насловне стране књиге о светогорцу Старцу Силуану. Била је потребна само једна непреспавана ноћ и упознавање са светитељем, који је веру сведочио молитвом и својим животом, да у потпуности промени своје планове, запостави своју успешну каријеру, као и породични бизнис који је требало да наследи од оца.
Поуке Старца Силуана одвеле су га на Свету Гору, а на путу спасења, у све дубљем доживљавању нове вере, помогао му је Старац Митрофан. Указао му је гостопримство и на течном немачком језику, илустративном беседом смерног монаха, кроз мноштво примера о подвизима светогорских стараца и светитеља, напросто га увео у монашки постриг. Старац Митрофан је говорио срцем, што је у Хелмуту Рату још више пробудило љубав према монаштву, те је након неколико боравака одлучио да се трајно насели на Светој Гори, најпре у Хиландару, где је боравио скоро четири године, да би потом прешао у запустели метох и пристаниште Јованицу.

НЕБЕСКИ ЧОВЕК И ЗЕМНИ АНЂЕО

За кратко време отац Пантелејмон је савладао језичку баријеру, научивши српски језик, као и службени црквено-словенски, усавршивши до те мере појање да су му завидели школовани појци и богослови.
Почившег оца Пантелејмона (Пантелејмон – свемилостив), бившег индустријалца из Шварцвалда, на боготражитељској стази спасења пратила су разна искушења. У Хиландару га, као Немца, није прихватила група тадашњих искушеника зилотски настројених. Због тога је након четири године отишао у запустели метох – пристаниште Јованицу. Међутим, према сазнањима упућених, отац Пантелејмон заправо није наишао на разумевање код једног другог конвертите – монаха Серафима, рођеног као Фране Шпика од оца Анта, Хрвата, и мајке Немице. Отац Серафим данас аутономно води метох Каково, који је уредио и оживео упокојени старац Митрофан, дугогодишњи епитроп Хиландара и у два наврата прот (управитељ) Свете Горе.
Отац Пантелејмон Хиландарац на Светој Гори је провео више од две и по деценије и веома ретко је одлазио ван ње, али су га често посећивали пријатељи из Немачке и бринули се да обезбеде финансијску подршку за неимарске планове овог неуморног прегаоца. Отац Пантелејмон им је узвраћао монашком љубављу и благословом, окрепљивао им душу светогорским миром и молитвама, даривао плодовима из свог винограда и маслињака. Када је од овог метоха на ком пристаје брод за хиландарске ходочаснике начинио рај на земљи, овај неуморни прегалац 2010. године одлази у Мађарску, у српски манастир Грабовац, са истим намерама као када се две деценије раније из Хиландара запутио у Јованицу.
За само годину дана у Грабовцу отац Пантелејмон бива рукоположен у чин јеромонаха, да би недуго потом био постављен за игумана. Нови игуман-неимар одева манастир у ново рухо. Мења дотрајали кров цркве и конака, подиже зимску капелу, уређује порту, договара посао са оближњом винаријом о засадима новог винограда на 35 хектара, воћњака на четири хектара, што увелико јача манастирску економију и манастирском братству обезбеђује сталне приходе. Опраштајући се од оца Пантелејмона владика Лукијан је у неколико реченица покушао да осветли лик и овог несвакидашњег човека и Христовог подвижника:
„Наш отац Пантелејмон је имао снаге да у овом свету буде другачији од осталих. Није то лако, али Бог, који види срца сваког од нас и зна жеље наше, помогао је овом честитом човеку да се одвоји од своје традиционалне средине и крене новим путем, путем стрмим, путем трња – Христовим путем. Тај пут га је довео до Свете Горе Атонске у којој норме и стандарди овог свете једва да значе, али где је основна и главна мера душа, а циљ спасење. Хиландар је, још од Светог Саве, увек имао добре духовнике, а за нас у животним бурама праве кормиларе, и Хиландар је постао пристаниште оцу Пантелејмону”, рекао је владика будимски, наглашавајући да је он био небески човек и земни ангел и да ту лежи одговор на питање како је могао да носи „терет који му је товарен од неких неразумних из околине, и средине где то не би нико очекивао. Управо је његово дело доказ како Бог делује кроз своје одабране”.

***

Вертикала
„Евидентно је да су се времена променила и да на савремене изазове црква мора наћи одговоре, али само оне које би благословили Свети Сава и Свети Симеон – светионици васколиког рода који су одбацили сву моћ коју су имали зарад жртве спасења свога рода. ,Од свих грешнији Сава‘, тако се потписивао и био свестан да носи грехе предака и потомака и да ће Он и његов подвиг постати темељ вертикале српском народу.” Тако је, често са сузама у очима, наглашавао Старац Митрофан Хиландарац, беседник, новинар и уредник листа Хиландар који је деценијама самостално издавао, управо онај старац који је највише помогао оцу Пантелејмону на почетку његовог монашког пута.

***

Речју и делом
О свом путу на светогорским стазама спасења отац Пантелејмон објавио је неколико књига на немачком језику. Врата његовог срца и келије увек су била отворена за све оне који су тражили одговоре ван земаљских правила и закона.